Viđam te oreole posvuda,
ne samo oko tvoje glave i ruku, draga.
Nose ih sva mala deca, tela im svetle,
i onaj golišavi cigančić do pasa u gipsu,
što sedi na uglu moje ulice i prosi,
i on primetno sija tako ispruženom rukom.
Vidim srećne svetlosti posvuda,
nalazim ih na najneočekivanijim mestima,
i gotov sam da pomislim da sobom nose tugu,
a nisu ni pečat ni darovani znak
po kojem bih nešto mogao da prepoznam.
Vidim ženu koja ide s pijace,
bije iz nje svetlost oko prosede kose,
kao neka pravilna paučina rasprela se zrakasto.
Oreoli na ljudima, na ženama, na svakom detetu.
Često se u svoj lik zagledam,
u ogledalu, izlogu, prozorskom oknu, ne namerno.
Ne tražim tu vašu svetlost, ne znam šta tražim.
A ti, kad smerno izađeš iz tamne sobe,
na vratima ostaje svetao obris tvog lika i tela,
i ja koji ne posedujem svetlost približavam taj obris,
umanjujem ga ili ga povećavam po želji.
Kad bih mogao više od toga što mogu...
Obično jutro, 1978.
Fotografija starog Beograda
